VALIDACIJA PROCENE ZIGOTNOSTI UPITNIČKIM PUTEM NA UZORKU ODRASLIH BLIZANACA IZ SRBIJE

Apstrakt

Najprecizniji metodi kojima se u bihejvioralno - genetičkim studijama procenjuje zigotnost blizanaca jesu procedure DNK analize. Medutim, budući da su za sprovođenje ovakvih analiza potrebna nezanemarljiva finansijska sredstva, istraživači se cesto odlučuju na nesto manje preciznu, ali finansijski znatno manje zahtevnu alternativu - primenu upitnika za procenu zigotnosti. Tačnost klasifikacije, odnosno tačnog prepoznavanja monozigotnih i dizigotnih blizanaca u velikom broju studija prevazilazi 90%, što je dovoljan razlog za njihovu široku primenu. U srpskoj bihejvioralno - genetičkoj studiji za procenu zigotnosti primenjuje se upitnik Oniščenka i saradnika, nazvan ,,Upitnik fizičkih sličnosti medu blizancima”. Pored fizičkih karakteristika, ovaj instrument obuhvata biološke markere zigotnosti i markere koji se odnose na ,,mešanje” blizanaca (pogrešno prepoznavanje jednog kao drugog od strane bliskih i nepoznatih osoba). Osnovni cilj istraživanja prikazanog u ovom radu jeste validacija ovog instrumenta. Osnovna istrazivačka pitanja koja se tom prilikom postavljaju odnose se na primenljivost ,,predefinisanih” diskriminativnih funkcija (s unapred određenim ponderima za indikatore), korišćenih u inostranim studijama, i na mogućnost identifikacije optimalnog seta prediktora zigotnosti na srpskom uzorku. Pri tome, kriterijum za procenu predstavljaju rezultati procene zigotnosti DNK analizom, koji se smatraju maksimalno pouzdanim. U istraživanju su učestvovala 222 para blizanaca istog pola, starosti približno 24 godine, ispitana u okviru blizanačke studije u periodu 2011 - 2018. Kao osnov za procenu zigotnosti, korišćen je upitnik Oniščenka i saradnika, a analitička procedura obuhvatala je evaluaciju kvaliteta predikcije zigotnosti na osnovu četiri diskriminativne funkcije: predefinisane funkcije razvijene u okviru BilSat studije u Nemačkoj, dve slobodno procenjene funkcije s 18, odnosno 24 prediktora, kao i funkcije koja obuhvata indikatore koji su u ovim analizama pokazali najveću diskriminativnu moć. Svaka analiza podrazumevala je unakrsnu validaciju na dva nasumično formirana poduzorka, (N1 = 107, N2 = 115), pri čemu su oba obuhvatila približno 80% monozigotnih i približno 20% dizigotnih blizanaca. Rezultati upućuju na visoku uspešnost predefinisane funkcije u identifikaciji monozigotnih, ali ne i dizigotnih blizanaca. Tačnost klasifikacije povećava se primenom ,,slobodno procenjenih” funkcija, mada procenat tačno identifikovanih dizigotnih blizanaca i dalje nije zadovoljavajući. Skup najboljih indikatora daje najuspešniju predikciju generalno, pri čemu tačnost prelazi 90%, ali prepoznavanje dizigotnih blizanaca pokazuje se kao problem koji tek očekuje zadovoljavajuće rešenje.