Izvori stresa na radu, distres i izgaranje: uloga strategija prevladavanja

Apstrakt

Uprkos velikom broju istraživanja, zaključci o ulozi strategija prevladavanja u razvoju izgaranja još uvek nisu definitivni. Generalno se smatra da korišćenje strategije aktivnog rešavanja problema obično ublažava izgaranje, dok korišćenje izbegavajuće strategije pojačava njegove simptome. Ipak, mnogi autori smatraju da merenje takvih, generalnih strategija prevladavanja nije naročito korisno u proceni njihove efektivnosti, kao i da ne postoji najbolji način prevladavanja, već da upotreba određenih strategija u velikoj meri zavisi od konteksta. Terluin i saradnici (Terluin et al., 2004) su predložili generalni model distresa, prevladavanja i izgaranja, koji pretpostavlja da stresori uzrokuju distres koji mobiliše osobu da aktivira određene strategije prevladavanja sa ciljem minimiziranja efekata tih stresora, odnosno smanjivanja nivoa distresa. Osim toga, stresori direktno vode aktiviranju strategije rešavanja problema, čiji je cilj da, ukoliko je to moguće, iznađu rešenje problema (odnosno da eliminišu stresore). U zavisnosti od toga koliko su te strategije uspešne, distres će se, u većoj ili manjoj meri, razviti u izgaranje. Glavni cilj ovog istraživanja je da se testira potencijalna medijaciona uloga strategija prevladavanja u relaciji između stresora, distresa i izgaranja. Ukupno 264 ispitanika (152 žene i 112 muškaraca) učestvovalo je u istraživanju. Ispitanici su popunili Skalu izvora stresa na radu, Inventar strategija prevladavanja, Skalu distresa iz četvorodimenzionalnog upitnika simptoma anksioznosti i depresivnosti, kao i Skalu izgaranja na radu preuzetu iz Kopenhagen inventara izgaranja. Osnovne hipoteze istraživanja: (1) stresori će imati direktan efekat na distres i izgaranje, (2) strategija rešavanja problema će biti parcijalni medijator u relaciji stresora i izgaranja, (3) traženje socijalne podrške i izbegavajuća strategija će imati parcijalnu medijacionu ulogu u relaciji distresa i izgaranja, i (4) distres će imati parcijalnu medijacionu ulogu u relaciji stresora i izgaranja. Finalni model putanje pokazao je zadovoljavajuće indekse podesnosti, χ²(5) = 6.84, p > .05, GFI = .99, CFI = .99; RMSEA = .04 (90% CI = .00; .10); NFI = .98, NNFI = .98, SRMR = .03. Rezultati analize puta su pokazali da stresori zaista imaju direktan efekat, kako na distres, tako i na izgaranje. Takođe, distres je imao direktan efekat na izgaranje (hipoteze 1 i 4 podržane). Konačno, suprotno hipotezama 2 i 3, nijedna od tri strategije prevladavanja nije ostvarila statistički značajan efekat na izgaranje. Dobijeni rezultati još jednom su pokazali da merenje strategija prevladavanja na ovakav način nije naročito korisno u razumevanju njihove uloge u stres procesu. Poučeni rezultatima ovih i mnogih prethodnih istraživanja, pozivamo istraživače da u budućim istraživanjima više pažnje posvete specifičnom kontekstu u kome zaposleni koriste svoje strategije prevladavanja, kao i da se fokusiraju na konkretne misli i ponašanja koje zaposleni koriste u prevladavanju stresa. Sprovedena studija ima i izvesne nedostatke: sve mere su dobijene samoprocenom ispitanika, a osim toga, ispitivani su generalni izvori stresa, a ne specifični za svako zanimanje i radnu poziciju. U budućim istraživanjima trebalo bi više pažnje posvetiti specifičnim dimenzijama izvora stresa (poput emocionalnog rada, konflikta uloge i sl.), a mere uzimati iz više izvora (npr. zaposleni i njihovi pretpostavljeni).